dadastory

         Danas mi nešto nije ništa...Slušam i gledam neke jadne žene obolele od raka grlića materice...Puls mi odmah skače i odmah mi nije dobro.Opet hipohondrim..ili je to samo grubo podsećanje.Ne prođe ni jedan,jedini dan da se ne setim..Kad god vidim tako nešto ili čujem da se neko razboleo,ja utrnem.

          Prošlo je 4 godine kako je mama umrla..Ne prođe ni dan da se ne setim nje,da mi kroz glavu ne prođe misao da sam možda visoko rizična i da možda...Ali ne mogu i ne želim da me to slomi.Kada bih o tome tako razmišljala,ja bih do sad umrla,jer mozak je čudo.Uvuku vam se crne misli u glavu,i onda vam nema spasa.Trudim se da razmišljam pozitivno,da vodim računa o svom zdravlju,koliko je to moguće...Nekako je danas dan da se podsetim svega.A onda me spopadne neka tuga..

           Ali tešim se i uvek se nekako dovedem u red.Želim da se mame sećam u najlepšem svetlu,jer ona je svakako to zaslužila.Uvek će ona biti moja zvezda vodilja.Beskrajno sam tužna i žao mi je što je morala da ode tako rano...